Не морате много да размишљате о томе. То је оно што и сами разумете. То је друштвено ангажована уметност било које врсте и облика. Или, обрнуто, то је протест који користи естетику да допре до своје публике. Неко би рекао, зар свака уметност нема друштвено и политичко значење, макар само кроз своју интеграцију у одређени друштвени и политички контекст? Одговор није лак.  Најпоузданији одговор на такво питање је вероватно „Ко зна“? Ко у ствари зна намере ствараоца (ако нису јасно изражене)? Или ко би могао да измери способност публике да прими потенцијалну политичку поруку кроз уметност (и, штавише, њену реакцију)? Добро, али би неко други питао шта се дешава када је политичка порука (било у садржају или у форми) јасна? Хм, можда ово није уметност... ово је изложена политика (или, у најгорем сценарију, дидактичка уметност).

​

Политика није оно што ми верујемо да јесте. Не бави се само партијама, изборима и владиним одлукама или протестима. Све што радимо има везе са политиком: од буђења из кревета до тренутка када заспимо, наше одлуке (свесне или не), наше акције и интеракције, чак и наши превиди стварају политички интересантан смисао. Како је то могуће? Одлучујемо, на пример, да купимо одређено поврће за припрему данашње вечере, а не неко друго. Да ли мислите да ова одлука нема последице?  Шта ако одбијено (некупљено) поврће долази из политички нестабилне, понекад егзотичне земље, чија привреда рачуна на извоз овог поврћа? Са нашом некуповином, род остаје неиспоручен и непродат, расте сиромаштво, избија револуција, људи гину, власт се мења... Али не брините, неће свака некуповина неког тропског поврћа у наше име довести до крви и бола у неком кутку планете. Јер, сам, свако од нас, нема никакву стварну моћ да креира било какав друштвени и политички развој – или да будемо скромнији и искренији, свако од нас има тачну количину моћи онога што заиста јесте: једна јединица; само ако се ова јединица интегрише у групу, формацију која се састоји од више јединица, наше уздржавање од куповине тропског воћа могуће је да ће утицати на друштвено, економско и политичко окружење у нашој егзотичној земљи за пример. Исто важи и за уметност.   

​

Уметност треба да изрази нашу савременост; она тражи да створи ред у хаотичном окружењу око нас и, зашто не, да некако ступи у интеракцију са њим. Шта значи „интеракција“? Можда да „опише”... Можда да „открије” неке његове скривене квалитете, који нису очигледни. Можда и „да промени“? Хмм…. Можда. Али само ако успе да допре до неопредељене публике. Песма написана и закључана у мојој фиоци, ма колико утицајна могла да буде, не може да изазове друштвене и политичке ланчане реакције. Истина је да се још увек питамо да ли би то утицало на друштвени и политички контекст када буде објављена... Али, објављивање, дељење, путовање од уста до уста, једини је начин на који уметност може да одашиље своју поруку.    

Дакле, куповина чега год желите за вечеру, у принципу, (није, на пример, прикладно или чак легитимно купити месо од... слона)  није против друштвеног и политичког активизма, на исти начин на који све што радимо није уметност, иако има политичко значење (нпр. није уметност начин на који перемо зубе, мада би неки уметници перформанса сигурно покушали да покажу супротно). Комбинација естетске форме (било које врсте) са друштвено интересантном поруком и, што је можда најважније, способношћу и инхерентном неопходношћу уметничког дела у настајању да се лансира у политичком и друштвеном простору, то је артивизам. 

​

Артизам је против. Нема ограничења против чега. Настао из велике традиције контра-културе током 60-их (или, чак, раније), артивизам жели да се мобилише. Да људи чују другачији глас. Да јавности пружи алтернативне перспективе. Да нам помогне да замислимо и изразимо другачији свет. Дакле, за Артивизам смо важни колико и сам уметник.  Сликар би, на пример, био сликар, иако нико не жели да буде изложен његовим/њеним сликама. Уметник, напротив, постоји и ствара кроз, са и за јавност. А ово је суштински диференциран приступ о коме треба размишљати. Јер, једног дана ће и усамљени сликар схватити да смо му/јој заиста потребни. И он/она/то би требало да измисли нешто важно да нам каже.